Zmajeva fioka

9 časova i 20 minuta. Već sam postao nestrpljiv – trebalo je da bude ovde već odavno i nerviralo me je što kasni. Sedeo sam uvaljen u svoju fotelju i igrao se stranicama knjige koju sam juče ostavio na stočiću pored. Možda neko ne bi besneo zbog kašnjenja od dvadesetak minuta, ali ja sam imao osećaj da ću poludeti. Čekao sam da me pozove, jer sam znao da se nikad ne bi sama popela do mog stana, uvek bi me zvala da siđem do ulaza u moju zgradu i uvedem je unutra. Već sam počeo da sumnjam da neće ni doći, da će namerno, znajući da me to izluđuje, ostati kod kuće i smetnuti sa uma naš dogovor.

Konačno, telefon se oglasio. Na ekranu poruka:“Čekam te...“

 Namerno sam je ostavio da pričeka još malo, iako sam odavno bio spreman da siđem po nju. Nakon pet minuta, sišao sam niz, činilo mi se, beskrajne stepenice. A onda sam je ugledao.Ona je mene primetila tek nakon desetak sekundi. Bila je zagledana u prozore moje zgrade, kao da ih broji ili traži baš onaj od moje sobe. 

Izvini što si čekala... – lažno je zamolih.

-Ma, ne mari. Ionako kasnim, pa zaslužila sam. Hoćemo li? 

Delovala je tako hladno, nije mi ličila na onu devojku nemirne kose koju sam upoznao pre nekoliko meseci. 

-Kako si? Što te nema ovoliko? – pokušao sam da budem radoznao

-Ne tiče te se... – umorile su je, kao i uvek, stepenice moje zgrade – Mrzim ovu tvoju zgradu. Čini mi se kao večnost vreme koje provedem pokušavajući da ih savladam.

-Gde ti je mladost? ’Ajde, nema još puno. A i ti, kao da prvi put dolaziš.

Negodovala je sebi u bradu, ali nisam se trudio da čujem šta priča. Samo sam čekao da uđemo u stan. 

Najzad. Ušli smo u stan. Ona je i dalje bila nekako čudna. Nije mnogo pričala. Umalo da se i pokajem što sam je ponovo pozvao. Sela je na moj krevet, sklonila čuperke sa svog lica i duboko udahnula.

-Kako je prošao tvoj dan? 

-Znaš već, monoton šablon. Tako mi je drago da si došla. Ova nedelja mi je bila i više nego iscrpljujuća.

-Pa šta sam ja tebi ovde? Antidepresiv? - nasmejala se i veselo me pogledala. Sad je to već bila ona stara „mala“. Uhvatio sam sebe da tupo blenem u nju, pa se probudih. 

Seo sam do nje, ali se istog trena odmakla od mene. 

-Šta ti je? Zašto bežiš? – malo me je zbunila.

-Ma polako. Hoću da te gledam. Lep si danas. – a onda je se primakla mom vratu – I lepo mirišeš!

Iz meni nepoznatog razloga, uznemirila me je njena blizina. Prišao sam joj još bliže i počeo da je ljubim. Lice joj je mirisalo na kokos. Svaki put zaboravim koliko sam zavisan od njenih usana. I svaki put kad se vidimo, kao da je vidim prvi put. Uvek je lepa kao san, i uvek tako nedodirljiva iako mi ne može biti bliže. 

Scenario je inače uvek bio isti. Znalo se zašto se viđamo i šta bi sledilo. Ovo je bivala jedina situacija u kojoj smo mi funkcionisali bez svađa i tenzija, bez umarajućih  prepirki i iluzornih razgovora. Mi smo na ovo malo prostora koliko zauzima krevet samo u ovoj situaciji bili mi sami, bez strahova, griže savesti, morala, nepotrebnih misli i pitanja. Iako je to sve bilo etički pogrešno, nama se to nije činilo takvim. Nijedno nije ni marilo. Prepustili bi se jedno drugom i uživali.. 

To veče je bilo drugačije. Ona je nekako bila lepša, iako bih pre govorio da lepša ne može biti. A ja? Nedostajala mi je, iako to sebi tada nisam želeo da priznam. Muško u meni ubeđivalo me je da je ona tu samo fizički i da ni za šta drugo ne bi ni bila idealna. 

Mogao sam da se zakunem da nikad nisam lepši prizor imao pred očima. 

Uživao sam u svakom milimetru njenog tela i nežne kože. U nosu mi se ubrzo zaustavio njen miris i mislio sam da bih mogao da je pojedem koliko sam je želeo. Toliko da mi nije trebao ni minut da skinem sve sa nje i sebe. 

To smo bili mi. Savršena kombinacija, baš tu, baš tako. Ona je bila savršena, tu za svaku moju želju, iako joj nisam morao govoriti ništa. Bez reči smo se razumeli, a razgovarali pogledima. Poput dve životinje, vodili smo se instinktima. 

Već je bilo jako toplo i znoj mi se slivao niz lice. Tempo je bivao sve brži i brži. Mislio sam da će mi vene pogoreti od vreline i disao sam kao da trčim sprint po najvećem suncu. Sudeći po njenom govoru tela, ni njoj nije bilo ništa drugačije. Stezala mi je ruke i klizila prstima po mom znojavom telu, iščekujući vrhunac, do koga smo uvek oboje dolazili. 

Zato sam se uvek osećao tako dobro sa njom. Sve je bilo savršeno. Svaki put. U više navrata.

Konačno, premoreni smo se prostrli po krevetu. Ali ona je, na moje iznenađenje, ustala posle par momenata. I počela da se oblači. Skupih daha da je pitam šta to čini.

-Vreme je da idem. Nema potrebe da ostajem duže. – rekla mi je navlačeći pantalone.

- Čekaj, ženska glavo! Dođi, lezi pored mene. Gde žuriš? 

- Ma... Vreme je da krenem. Zbogom, lepi.

Rekavši to, zakopčala je bluzu, zavezala kosu i pogledala se u ogledalo da proveri da li je sve u redu. Okrenula se i pogledala me.

-Nemoj da me gledaš tim urokljivim očima! – rekoh joj pomalo iznerviran.

-Pa, to je to... Odoh.

I zaista je otišla. Ostao sam zbunjen, dvoumio se da li da idem za njom ili je pustim. Nikad nije otišla tako brzo. Pokušao sam da je pozovem malo kasnije, ali nije se javljala. Ignorisala je svaki moj poziv, svaki dan, dugo vremena nakon toga. A onda je verovatno i promenila broj telefona.

Nisam znao gde živi - nikada mi nije ni rekla. Samim tim, nisam ni mogao da je nađem, a prevrnuo sam ceo grad naopako ne bi li je našao. Nedostajala mi je sve više i umaralo me je razmišljanje zašto je nestala tek tako i bez traga, a kajanje što sam je pustio da ode izjedalo me je svakog dana. 

Nakon dva meseca, prestao sam da je tražim.

Ni dan danas ne znam gde je.

A i dan danas je volim.